Otac je danas umro. Ili možda juče, nisam siguran. Spavao sam kao zaklan kada je majka ušla u moju sobu punu alkoholnog isparenja i otvorila prozor. Svaki put je prvo otvarala prozor pre nego što bi me probudila, bilo da je leto ili zima. Drmala me je dok nisam otvorio krmeljive oči i rekla mi suvo, jedva čujno: „Umro ti je otac, ustani.” Odmah posle toga je izašla, kao što obično radi, i ostavila me da mi svež vazduh ispira mozak. Znam da sam ponovo zaspao na neko vreme. Nemam pojma koliko sam još spavao pre nego što sam iskočio iz kraveta i pogledao na sat. Bilo je jedan i petnaest na malom elektronskom satu. Između jedan i petnaest su pulsirale dve tačke koje odvajaju sate od minuta, kao da mere moje otkucaje srca. Ujednačeno i mirno. Prvo mi je palo na pamet da ne znam je li umro danas ili juče. Pre ili posle ponoći. Čudno sam primio tu vest. Mislio sam samo na vreme kada se to desilo. Vukao je hladan vazduh sa prozora i u brzini sam navukao crnu rolku preko glave i nešto sam se ušeprtljao oko rajferšlusa na farmericama. Tek kada sam došao do spavaće sobe, gde je na fotelji, u svetlosti stone lampe, sedela moja majka i gledala ka krevetu na kome je, sa prekršenim rukama, ležao moj mrtvi otac, shvatio sam da nemam čarape na nogama. Očeva glava bila je okrenuta ka njoj i oči su mu bile širom otvorene. Hteo sam odmah da je pitam u koliko sati se to desilo, ali kada sam video da je skoro hipnotisana, vratio sam se po čarape. Zatvorio sam prozor, navukao neke debele zimske dokolenice i ponovo ušao u spavaću sobu. Majka je sedela i dalje skamenjena. Nisam mogao ništa da je pitam. Prišao sam mrtvom ocu, zatvorio sam mu oči, okrenuo mu glavu ka nebu i neprimetno izvukao ključ iz malog džepa na pidžami. Seo sam na ivicu  kreveta i čekao. Opet ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što je majka ustala i dohvatila telefon koji je stajao na noćnom stočiću. Okretala je tetke, strine, komšiluk i svaki razgovor je počinjala sa: „Bora je umro! Molim te, dođi.” Ubrzo je kuća počela da se puni uplakanim babama koje su još sa vrata delile savete šta treba da se odmah uradi, a šta kada se razdani. Razaznao sam u opštoj gunguli kako je većina savetovala momentalno kupanje mrtvaca. „Dok se ne ukoči”, čini mi se da sam čuo takvo objašnjenje. Jedna od njih, mislim da je to bila naša prva komšinica, tražila je odelo za sahranu. Izgurale su me u hodnik kada su donele kadicu sa toplom vodom, sunđere i peškire. 

        Iz hodnika sam, vučen nekom silom, izašao u dvorište. Stojim napolju, u čarapama na mokroj travi i gledam kako se pale sva svetla po kući. Dolaze babe u sve većem broju i ljube me slinavim ustima od plakanja: „Primi moje saučešće”, ili  „Budi hrabar”, ili „Bora je bio veliki čovek.” Svaka od njih ima po neki primeren komentar. Više da se sklonim od njihovih vlažnih poljubaca, odlazim do potkrovlja uskim stepenicama koje obmotavaju kuću kao betonska puzavica.     Petljam ključem po teškom katancu i nikako ne uspevam da ga otključam. Glupo, ali sve vreme očekujem da se odozdo moj otac razdere na mene: „Šta to radiš, magarče jedan! Koliko puta treba da ti ponavljam da ne smeš da se penješ gore!” Katanac ne popušta, okrećem ključ sve jače i kao da čujem njegove teške korake kako nabijaju petama stepenice. Očekujem da me svakog trenutka ščepa za vrat. Ulazim unutra u zadnji čas i treskam vratima. U tom njegovom svetilištu osećam se potpuno izgubljen. Tražim prekidač za struju koji ne stoji kod ulaza. Pipam po zidovima i u mraku obaram razne predmete sa polica. Limene stvari zvone, plastične padaju tupo, papiri škripe i šušte. Odmičem sve dalje i pizdim što nisam poneo jaknu u kojoj mi se nalaze cigarete i upaljač. Rukama mašem ispred mene i krećem ka sredini. Da nastavim dalje po zidovima – nema smisla. Plašim se da bih tako napravio čitav krug. Pokušavam da napipam noseći stub. Nailazim na plastičnu stolicu i sklanjam je u stranu. Napipavam ga i grlim. Rukom krećem odozdo, polako, kao da ženi zadižem suknju. Nalazim ga negde u visini nosa. Pritiskam ga, čujem zujanje i vidim. Neonska svetlost me obasjava u slavi pobede vere nad razumom. Pročitao sam negde „u slavu pobede vere nada razumom” i dobro mi zvuči u ovom trenutku. Au!!! Gledam okolo zapanjen.